Osnaži se, ohrabri se, pokreni se
Razmišljam već mesecima, šta raditi, kako raditi i kako uskladiti sve obaveze koje imam... I ne, nije to nešto što snađe samo mene, snašlo je to i mnoge mame pre mene, a verujem snaćiće i one koje će to tek postati.
Neusklađenost državnih institucijama sa privatnim sektorom je nešto što pogađa većinu ljudi. To je najočiglednije u onim porodicama koje nemaju na raspolaganju baka servis. Najvidiljivije je uoči državnih praznika kada državne ustanove ne rade, a privatnici "šljakaju" punom parom. Dakle, recimo vrtići ne rade, a tebe niko ne pita gde ćeš da za vreme radnog vremea ostaviš dete koje ima recimo tri godine. Tim danima ti radis za hiljadu dinara, a platiš nekom da ti čuva dete dve hiljade i više.
Slično je i sa majkama koje imaju decu školskog uzrasta, na primer đaka prvaka. Neke škole imaju produženi boravak u sklopu škole, dok druge nemaju. To zna da bude ozbiljan problem. Pošto dete nema ko da čuva za to vreme dok dete nije u školi, majka je osuđena da ne radi, da bi čuvala decu. Ej bre, pa 21.vek a ti moraš, prinuđena si da sediš kod kuće i izigravaš mumiju jer nemaš mogućnost da radiš. To je poražavajuća istina, istina svih onih žena koje su doživele ovakvu sudbinu. Istina svih nas koje želimo a ne možemo da se opustimo i rasterećeno radimo jer imamo decu.
Onu su naj, najveće blago, ali to izgleda samo nama, roditeljima. Državi ona očito nisu bitna, jer da jesu ne bi se rasulo po muzičkoj fontani milionče nego bi se uredile škole, bolnice, čekaonice. Ne bi nam žene sedele i izigravale mumije, nego bi radile, ne bi nam trudnice padale u nesvest po zagušljivim hodnicima nego bi imale dostojanstvene domove zdravlja.
E zemljo naša, ostaje nam samo da se sami brinemo o sebi, da izmišljamo toplu vod